Srpski književni glasnik

А 1, ИЕ

ee o

y

И И ИМ

.

POI OT AV VCO IU ON 1 де ва пр Хи У

OE |

O ПРОУЧАВАЊУ СРПСКЕ КњЊИижевности УОПШТЕ. | 757

— сама литерарна критика, она којом се врши непосредно испитивање књижевности, знатно се изменила у свима књижевностима. Да само француску узмемо за пример, од госпође Стал која је прва отворила пут, па преко Гизоа, Кузена, Вилмена, Сент-Бева после, Ренана, па све до Тена и многих данашњих, литерарна критика се све више узела бринути не само да оцени него и да из основа протумачи књижевна дела, да објасни њихов постанак и развој, да у том циљу узме у обзир све што је е њима у вези и што може бацити ма какве светлости на њихово објашњење. Има сто година како се овим путем у критици почело ићи, и сваким махом све се дубље копало у том правцу. У веку великог развитка природних наука и историје, „књижевна критика се користила свима индукцијама природних наука и евима тековинама историје,“ и тежила да постане позитивна и научна. Од субјективне, она је хтела да постане објективна; од дескриптивне, да постане она која тумачи, да се тиме изједначи с методима природних наука које су у то време кроз исте про-

класицима, требало је најпре да филолошка критика нађе рукописе њихових дела, да их пореди, оцени, приреди по њима издања, па тек онда да буде могућно право литерарно проучавање старих класика. И код нас је, то сви знамо, таквих случајева било, и то много, нпр. за сва дела старе и многа дубровачке књижевно сти наше; и нама није потребно да даље ређамо примере у потврду реченога. Али ћемо ипак навести један, из француске књижевности, карактеристичан, о томе колико је критика текста помогла литерарном проучавању Паскалових „Мисли“. Као што је познато, Паскал је оставио само фрагменте своје „Апологије хришћанске религије“ коју му смрт није дала довршити, и те су фрагменте (а то су његове данашње „Мисли“) издали, неколико година после његове смрти, његови другови из Пор-Ројала. Али, из бојазни од слободних идеја Паскалових или из других скрупула, они издаду посмртни Паскалов спис с поправкама, преиначењима, изостављањем, и њихов текст, такав какав је издат, важио је као једини од 1670 до 1843. У то време, међутим, заинтересује се за Паскалове „Мисли“ Виктор Кузен, познати литерарни критичар, онај за кога Сент-Бев каже: „Он је врло рано имао неки дбоструки инстинкт, двоструку страст, а противуречну: он је човек који се занима текстовима, тражи рукописе, интересује се