Srpski književni glasnik

li 4 %

ГУСТАВ ФЛОБЕР. то

гледа као нешто што устаје и против саме мисли људске. Ако је она имала смер да прикаже мисао људеку као узалудну и јалову, онда је сврха промашена, јер је књига рђаво израђена. Оцена глупака не може зацело бити пресудна у разлозима, при одредби факата.

Ма како роман посматрали, увек је врло досадан. Чини утисак да је главно градиво, довољно тек за какву новелу. Из главнога што из романа резултује Мопасан би саставио красчу новелу. Или би то била дивна Волтерова приповетка, весела, заједљива, подемешљива. Код Флобера је све то развучено и појединостима претрпано.

IX.

И ако је Флобер успео својим снажним талентом и јаком вољом да издвоји романтизам и реализам у засебна дела, ипак се примећује, у слабијим размерама, мешавина ова два елемента. У романтичним делима покушава употребу реалистичке особине, до ситница описати предмет. Хтео је да му „Саламбо“ блиста као какво Шатобрианово путовање, а и да буде одређено као инвентарско набрајање Балзаково. До душе, за разумевање „Саламба“ нису довољне крупније напомене, као што је то случај у модерном роману. У опису модернога живота довољно је, на пример рећи: „Уђе у салон“, и ми већ имамо пред собом и слику салона и слику друштва у њему. Код „Саламба“ на против описи морају имати више одређености, чистоте п јасности. Флобер је у томе прешао меру (којој треба знати међу), те је овај реалиетички начин овде рђаво успео. Тиме дело постаје преоптерећено, али и добија у солидности и једрини.

Флобер се, обрнуто, служи романтизмом у реалистичним делима и то на један особит начин. Он даје личностима романтичке особине, не би ли их логиком стварности исмејао или унеколико унизио. У једној јединој страни умео је спојити сав поступан“ романтизам од 171) до 1840, романтизам Шатобрпана, Ига, Ламартина, Валтера Скота, сликара шпанских и талијанских, па и свој