Srpski književni glasnik

СТМУСИЕ ТТ.“

Чекасмо се дуго, и кад смо се срели Дала си ми руку и пошла си са мном. Корачајућ' стазом нејасном и тамном Искали смо сунца и среће смо хтели.

Обоје смо страсно веровали тада

Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали

Под теретом давно претрпљених јада.

И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ' своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема К'о што беше дошла, тужно и полако.

Ј. ДУЧИЋ.