Srpski književni glasnik

1148 Српски Књижевни ГЛАСНИК. га ни ја не штедим, те обрадуј свога господара вестима на којима почива његова једина нада.“

Он оде. Вратио се доцкан, жалостан. Нико од чељади господина Џона, нико од његових гостију (са свима је говорио) није се могао ни из далека сетити човека у сивом капуту. Нови телескоп је био ту, а нико није знао откуда је дошао ; ћилим, шатор био је разастрт и разапет на истом брежуљку, слуге су уздизали богатство њиховога господара, а нико није знао откуд њему те драго-

цености. Он сам уживао је у њима, а није марио што.

не зна откуд их има; млада господа су држали коње које су јахали, у својим шталама, п узносили су дарежљивост господина Џона, који им је њих онога дана поклонио. Толико је било јасно из исприне приче Бенделове, чија је хитра ревност и разумно вођење, при свем неплодном успеху, добило моју заслужену похвалу. Ја му мрачно дадох знак да ме остави самог.

„Ја сам“, отпоче он опет, „мом господару поднео извештај о ствари која му је била најважнија. Остаје ми да извршим још један налог који ми је јутрос дао један човек кога сам пред вратима срео када сам полазпо на посао при коме сам био тако лоше среће. Рођене речи тога човека биле су ове: „Реците господину Петру Шлемилу да ме овде више неће видети, пошто идем преко мора, а један повољан ветар ме сал баш зове у пристаниште. Али после неколико година имаћу част сам да га потражим и да му онда предложим један други посао који ће му можда бити по вољи. Препоручите ме њему најпонизније, и уверите га о мојој захвалности“. Ја га упитах ко је, али он одговори да га ви већ познајете.

„Како је изгледао 2“ узвикнух пун слутње. И Бендел ми описа човека у сивом капуту, црту по црту, реч по реч, као што је у прошлој причи верно споменуо човека о коме се распитивао.

„Несрећниче!“ викнух, ломећи руке, „та то је био он главом!“ и сад као да му се отворише очи. „Јесте, он је био, био је одиста!“ узвикту он уплашен, „a ja