Srpski književni glasnik

19209 Српски Књижевни ГлАСНИЕ.

лима је било овелико буре и једна обрамица, а са стране климала се дрвена, излизана крављача.

— Смиљо, викну старац, ево ти волова, нази да доћераш воду још прије поноћи. Треба зором устајати на поса“. Чувај се дивана се момцима !

Ту заћђути тренутак, ману главом и настави:

— Све сте 'ви луде женеке главе. А онда, очи у прегачу, па плачи! Е, дјаво вам је онда крив!

Смиља прогунђа нешто кроза зубе, слети одозго

к воловима и 'потјера их неком шпбом. Волови пођоше -·

својим незграпним корацима HM оборише главе, можда се занесоше у сањарије како би било паметније увући се у чије туђе жито, па благовати. Владала је још неко вријеме мала спарина, земља п врело, одсјечено камење, крај цесте испаривало је врућину пз себе. А онда се зацари ноћ.

Иза спарног, врућег љетњег дана спустила се ноћ, мека као паучина, страсна и замамна, а поврх ње се повиле звијезде као ђердани око врата какве пуре гаравуше. Одише неком пуноћом и свјежином, тек кадгод запахне лице врео дах земље с оном врућином што ју је преко дана у се упила. Чини ти се као какова красена цура што је не видиш, а ипак је осјећаш у својој близини, овјећаш врео поглед њезина црног ока, оејећаш заносну топлину њезина замамног тијела. А ти се бацаш ' погледом у около, а ти се машаш рукама око себе, не можеш је досећи, нема је, а ипак је ту. Чини ти се да клизи пепод твојих руку њезина врела пут, све замамније те бије у лпце њезин дах, ти хрлиш све луђе и помамније за њом, а она ти се, корак по корак, измиче

пепод твојих руку. Хеј, онда ти пада на памет она стара

прича о јунацима и вилама како су их оне замамљивале п упропашћивале својом пјесмом, и сурвавале у поноре. А ноћ дише страсно, ватрено, њезине се бујне груди таласају, а твоја памет дави се у неком непојмљивом, и

ватреном мору, уроњава п опет се напоље помаља, челом