Srpski književni glasnik

Ди DB, 1903

ти пзбија зној, крупан као пуца грожђа, а у грудима се пешто ваља п кипи. Младост, жпвот п етраст!

Дише ноћ, а ти прислушкујеш то дисање и њезин шапат; у души осјећаш њезину пјесму што се извија негдје високо, високо, која је нечујна за људеко ухо и коју само душа појима п разумије; та пјесма лебди над нашим главама, засппа нас евом својом страшћу, топлином и животом ; додирује се наших глава, дотиче се наших врелих образа, омамљује нас травом од заборава, — хеј, онда намет стаје, крв се леди, а ерце замире.

Обавија ноћ голо личко стпјење п кршеве, повија се драгама п увалицама преко оног мршавог пољица, вере се уз стрме планине и пење се уз витке јеле до звијезда. Тек се бијели цеста, набијена тврдим каменом, што се превија као змија и вуче се крај планине, полако, тихо, без краја.

Немиран осјећај будио се у души Смиље Тадићеве, осјећај који она није могла испитати својим разумом, већ га је само у души појимала. Будило се у њој нешто што је она одавно слутила пи очекивала да ће доћи, и то је избијало на површину тек у ноћи, топлој п мекој, страсној и разблудној. Дању рад од човјека одбија такве мисли, рад што исцрпљује снагу, и сунце што убија мозак, онда се чује само звек мотике о тврду, упечену земљу, или једнолични шум косе кад ваља оштрим сјечивом за собом ниску, мршаву, брдеку траву, или кад писне коса кад запара тврди камен. А ноћ потискује такове мисли знојнога рада и умора, она омамљује чељаде да заборави дневни труд п муку, она буди оно што се чинило да је успавано на најдоњем дну душе, она је будила и у иначе мирној души Смиље Тадићеве страстан осјећај од кога је п топло п хладно.

Она се сјећала, кад је била једном код оваца и нашла своју другу Јоку с оним Мићатом за грмом у загрљају, како се, у први мах, тргла п побјегла, а кашње опет привукла се за грм п гледала их. Ојећала се како се стискавала. грму, није нџ осјећала да јој је трње проби-

36"