Srpski književni glasnik

1904 Српски Књижевни Гласник,

јало кроз кошуљу, тек касније је на рукаву видјела крв. А њој је било онда тако тешко, нешто јој је било пало на срце, долазило јој да заплаче, да болно јекне да је чује. цијели свијет. А зашто јој је то тако било, "није могла да схвати, да разумије, да растумачи.

Из мисли је тргоше кола што су се зачула иза ње, мала, лака босанска кола, кратки кас ептних коња п впка:

„хоп! хоп!“ Она полети напријед, зграби волујски јарам.

п повуче волове на страну, у грабу. Крај ње пролетпше, по уској цести, лака, окована колица, одозго је сједио неки висок Босанац, с фесом на глави, пли, како они називљу, Турчин, и гласно пјевао својим танким гласом неку пјесму. Натраг се неко завалио у колима и пушио цигару. Кочијаш опеова нешто, опину бичем њезине во-

лове и кола нестаде у мраку, једино је опет кочијашева пјесма парала ноћ док се и она није изгубила.

Волови се полако приближише селу.

А село се пружало пред њом, у шуми шљива и дрвећа, као каква животиња што спава, савијено, погнуто п смалаксало од дневног рада. Једино је, покаткад, проломио ноћ лавеж кога пса, какав глаени узвик и довикивање људп што су. можда, закаснили, па и обијесни; дивљи клик какве Американке, жене што јој је муж у Америци, и гласна, охола пјесма сеоских бећара:

„Хеј, мој брате, Старина Новаче, „Нит' имамо вина, ни дувана, „Нит имамо паре, ни динара !“

Ноћ се, чини ти се, повија под том пјесмом, таласа се као морска пучина, чини ти се да ту пјесму не пјева човјек, већ да долази тамо из дубине ноћи.

Па онда, јекне глас, пун страсти, младости и чежње:

»Ја сам чуо и казују људи

» Да имаде Туркиња ђевојка

»На Удбини, на турској крајини; »Чини ми се, за мене би била.«

И из млађаног грла оте се страстан врисак младосети, врифак за животом и уживањем, оштар као сабља, мекан као повјесмо кудјеље, у пуну, мириену ноћ. А ОСмиљи Тадићевој учини се да јој попуцаше пуца. на цр-

ala M. ди

art

мр И ~ e Aa Ok YA O OVA IL

| па Wrk. Ma e o LIM

”.