Srpski književni glasnik

~

Е a ya

А а РК 1 Ек и A a

Ви: бо, 1705

ВИКИ. о ТИМУ ном јелеку, чинило јој се да јој оштра кошуља од конопље реже младо, бијело месо, и она једним махом распучи преа HM учини јој се да јој би лакше кад јој по снијежној пути поли лака хладовина. А у ушима јој брујала непрестано она пјесма, одјекивао онај клик, пролазио јој кроз цијело месо, кроз кости, кроз живце, кроз мозак, тјерао јој крв у главу и облијевао је крупним знојем.

Она се наслони на ћук крај цесте. Била је сва као у грозници. Оејећала је како јој срце лупа, мисли су јој се преметале по глави, без реда u савеза. А волићи корачали обичним својим кроком, мирним, сигурним, полаганим, воловеким кораком.

Онда она ману руком и рукавом преко чела и преко косе, обриса зној и пође за воловима. (Спустише се у село, се малим дрвеним кућицама, накривљенима као да су дрјемовне, а немају се на што наслонити, с овеликим, неограђеним двориштима.

Од великог сеоског бунара, као п увијек кад љети

пресану извори, па сељаци из околице морају по воду у село, чуо се већ жагор п смијех. Био је као у некој дражици, овелик, поплочан наоколо неједнаким п испуцаним плочама и камењем, покривен, а могло се у њ ући с више страна. Иза бунара расле врбе и пружали се сеоски шљивари. u Код Куле — тако су сељаци називали тај бунар било је већ десетак кола се бурадима. Чуло се пљускање воде, нејасан жагор гласова, емијех и по која псовка. Преко пута, из биртије, тетурала пијана пјесма.

Смиља. устави волове, изли најпре неколико крављача воловима у дугачко, испуцано корито пред кулом, п напоји их. А онда се даде сама на посао.

Одједном је поли по плећима млаз хладне воде, пробијајући иза врата кроз прелук и кошуљу, вијугајући се по леђима. Иза ње се чуо смијех, весео и присан.

Она се окрену “љутито, али се њезине усне брзо развукоше на смијех кад видје, при мјесечини, да је то Јовеша Опачић, млад, крупан момак, у гаћама, с немарно