Srpski književni glasnik

у

ви РИС

”

арте с с 2

ЉЕТИ

ВО Ио оР. 1907

питала је она сама себе, и од себе онда тјерала помисао на њега. Што је њој, најпослије, Јовеша, питала се она. Друг из дјетињетва и ништа више. Ако се она с њим састала и пошалила на Кули, то није ништа. Ето, то раде и друге цуре, не само она Зар је то какво чудо Тако се некако заварала и умирила. Али, кад се поче спуштати Кули, њој опет пекрену

слика Јовешина. у памети, чисто се бојала да се нешто

није на њу наљутио што га је залила водом, можда је, нехотице, заграбила више воде у крављачу него што је хтјела. Али, и он је њу баш поштено залио водом, мислила је. И зашто да му не врати7 Тко је он, напосљетку, њој7 Па нека се и љути, има и других момака осим њега! И право му је; зашто не да мирним цурама мира, већ се у њих задијева! Има доста Американака и Прајекиња, живих удовица, ено му оних женетина! то се све превртало у њезиној памети.

А од сваког човјека кога је успут срела и који је био вишет узраста, мислила је да је Јовеша. Варала се тако непрестано. Кад је почела да кала воду увијек јој се чинило да чује неки шум иза себе; сваки час се окретала, није ли то, можда, Јовеша. А онда се питала, као у чуду: „Што ти је, Смиљано, бог те не убио“ па се кретила по неколико пута и говорила: „О Јовеша, Јо-

веша, дјаво те не однио!“

И онда је, кад је већ била евршила посао до пола, дошао Јовеша. Рекао јој: „Добар вече, моја рођена!“ насмијао се п мирно спо на зидић, укрстио ноге пи запалио цигарету. Гледао је како се прегиба њезино витко тијело док дође до воде, чуо њезин убрзани дах, шум њезина одијела које се било поквасило од брза рада и припило уз тијело. Дошло му на жао што се она толико мори, и он сиђе са зидића, оте јој из руку крављачу, гурну је милосно на страну и рече јој: „Одмарај се, ја ћу!“ па стаде калати воду, не марећи што је у први мах,

неспретним замахом, био залио цијеле гаће. Она је само

рекла: „Могу ја и сама !“, али је ипак пустила крављачу