Srpski književni glasnik

12708 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

из руке, наслонила се на зидић, гледала на њега и дисала брзо, а образи јој горјели. Чинило јој се да је то сада неки други, а не онај стари, јучерањи Јовеша.

Он јој доврши посао, помета све на кола п изведе волове“ уз цесту.

Обоје су ишли п ћутали. Она је мислила: „Што ће он са мном Зашто се не врати кући“ а опет је страховала да не оде.

Дрвена колица, ненамазана, шкрипала при сваком окрету кола и пјевала жалобну пјесму. Њој се чинило. да говори оно пиштање непрестано: „Јовеша, Јовеша, Јовеша!“ А онда је опет говорила у себи: „Што ми јег“ и брисала лице и чело рукавом.

— Куда'ш тако далеко од села 7 рекла му је онда она и погледала га.

— Плачу ми дјеца и жепа код куће, вели поспрдно Јовеша. ;

— Морда и плачу ђегођ у свпјету, насмија се Омиља.

— Тако дакле, ти, мени! рече он, једва чекајући прилику да је се може ватити. Па је онда ухвати за облу мишицу, привуче је к себи, обухвати је објема рукама и држаше је чврето. Она сакриваше лице, а он силом тражаше њезина уста да их пољуби и на њих притисну неспретан пољубац. Она осјети да јој нестаде снате, а на душу јој се епуштало нешто слатко и тешко што омамљује и опија.

Јовеша хтједе да скрене с њом ес цесте, пуштајући волове да напријед иду. Њу спопаде неки луди страх и она стаде да се отима. Али, Јовеша је држао чврето и привлачио је све тјешње к себи.

— Немој, Јовеша, молим те ка“ Бога, говорила. је она испрекидано, без даха. Немој сад, моремо други пут. Пушти ме, очију ти!. Морам за воловима! Доће пред кућу, па ће изаћи ћаћа. Убиће ме! Немој сада, ако сам ти мила!.. Чуће ћаћа волове пред кућом, па ће ме убити!.. понављала. је она, престрашена до лудила :

Јовеша ју је миловао по лицу, као што се милује