Srpski književni glasnik
о Чак ДО аи,
Bou x 50. 2Р. 1209
пеетанце, п умпривао је. А њу је кидала помисао како ће волови доћи пред кућу, чуће их њезин ћаћа, пзаћиће, а неће наћи ње. Колико се бојала ћаће, толико ју је било срамота од њега да је корп ради такових ствари.
И она стаде да отискује бијесно његова преса. Он јој ухвати руке у своју шагу пи пође с цесте у страну, више је посећи него водећи.
— Јовеша, тако тип млијека мајчиног, пушти ме, плакала је она и мољакала. Убиће ме ћаћа! Тако ти твоје среће п младости, пушти ме!
А кад видје да Јовеша ништа не одговара и да ће ла уради што је наумио, уза све њезино запомагање, она попусти:
— Пушти ме док доренем кући волове ! Ја ћу изаћи ако haha спава. Пемој сад, морам за воловима !
Он застаде и запита је, не пуштајући је:
— 7О"ш изаћи 2
— ТОћу, Јовеша, само ме пушти, 'оћу изаћи; вјере ми ћу изаћи, Јовеша, понављаше она престрашено, 00јећи се оца.
— Душе ти2 пита Јовеша.
— Душе ми, вели она.
И опда је он пусти.
Смиља. потрча за воловима и нађе их мало подаље гдје пасу, крај цесте. Она их сврну на цесту и поћера их, пожуривајући их. Јовеша је доскора пристиже. Нијесу ништа говорили.
Пред кућом изваља она буре и доваља га до врата. Онда. утјера волове у појату п баци пм траве. Затим, отвори кућу и уваља буре унутра, па замандали врата. Ћаћа се само промешкољи и окрену се на другу страну и настави хркање.
Јовеша. је сједио на ћуку крај цесте и пушио је, чекајући. Онда, кад видје да она никако не излази, поста му дуго вријеме. И он етаде да шета уз цесту и низ цесту.
Можда. не спава стари, мислио је. А можла га је она преварила, њега, Јовешу Опачића, каплара код те