Srpski književni glasnik

1224 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

мислио на то како сам се код господина Џона показао, п то ми је била тешка успомена; зато сам овде хтео 'амо да учиним покушај, да бих другде могао с већом лакоћом и сигурношћу да се појавим, али се пак нађе нешто“ што ме је неко време одржавало у мојој сујети: а то је оно у човеку где се котва најсигурније хвата.

Она иста лепа Фани, с којом сам се на другом месту “опет нашао, поклони ми, не сећајући се да ме је пкад видела, извесну пажњу, јер сам сада имао духа и

разума. — Када говорах, сви слушаху, а ни ја сам нисам.

знао како сам дошао до вештине да тако лако владам разговором. Утисак којп сам учинио на лепотицу (то сам увидео), начинио је од мене опо што је она баш и желела: лудака, и ја од тада иђах за њом са сто мука кроз хлад и сумрак, где год сам могао. Понео сам се да се она са мном поноси, али п поред пајбоље воље не могох пренети занос из главе у срце.

Али зашто на широко и на дугачко да ти понављам ту сасвим обичну повест Ти си ми је сам довољно пута причао о другим људима. Па ту, опште познату игру у којој сам ја доброћудно примпо једну отрцану улогу, надовезла се једна нарочито измишљена катастрофа, и за мене, и за њу, п за све неочекивана.

Када сам једнога лепога вечера, по свом обичају, у једној башти сакупио друштво, шетах се с госпом под руку, на извесном растојању од осталих гостију, и трудих се да јој пзвијам свакојаке фразе. Она гледаше емерно преда се у земљу п одговараше тихо на стисак моје руке; тада се изненада појави месец иза облака — а. ја видех како пред нас паде само њена сенка. Она се етресе пи погледа ме пренеражена, па онда опет на земљу, тражећи очима моју сенку; а што се у њој догађало, оцртавало се тако емешно па њеном лицу, да сам могао пренути у гласан смеј, да није и мени самом преко леђа прешла ледена. језа.

Ja je пустих из мојих руку, она паде у несвест, ја пролетох кроз забезекнуте госте као стрела, дохватих