Srpski književni glasnik

1996 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

онда плакао када те изгубих, тако плачем и сада што сам те и у себи изгубио. Зар сам већ тако остарио 2 О жалосени разуме! Само још један откуцај ерца онога времена, један тренутак оне обмане, — али не! усамљен сам на твојој пустој, горкој пучини, а давно је из пехара ишчезао дух шамнањца !

Послао сам Бендела напред са неколико кеса злата, да ми у варошици намести стан према мојим потребама. Он је тамо просуо много злата, а о отменоме странцу кога служи, изразио се нешто неодређено, јер ја нисам

хтео да ми се зна име, а то је добре људе навело на.

необичне мисли.

Од прилике један час пред местом, на једној сунчаној равници, запречи нам пут једна свечано искићена гомила. Кола стадоше. Чусмо музику, звоњење звона, топовске пуцње, гласно „Живео!“ проламаше ваздух, пред мојим колима се појави у белим хаљинама један хор девојака изванредне лепоте, али су све, као ноћне звезде испред сунца, пшчезле испред једне. Она изиђе из средине сестара; висока, нежна појава клече, стидљиво поруменивши, преда ме, и пружи ми на свиленом јастуку венац од лаворике, маслинових гранчица и ружа, рекавши о Беличанству, страхопоштовању п љубави неколико речи које ја нисам разумео, али чији је чаробни сребрни звук опио моје срце; осећао сам се као да је та божанска појава једанпут већ прошла поред мене. Хор упаде и певаше хвалу једном добром краљу и срећу његовога народа.

И тај призор, драги пријатељу, насред сунца! Она је још једнако клечала два корака од мене, а ја, без сенке, не могах прескочити провалију, нити пасти пред анђелом на колена. О! шта тада не бих све дао за једну сенку. Морадох свој стид, свој страх, своје очајање да сакријем дубоко у дну мојих кола. Бендел се освести најзад уместо мене, искочи с друге стране кола, ја га дозвах још натраг и пружих му из свога сандучића, који ми је баш био прп руши, једну богату дијамантеку крупу

\

7 e „O E.