Srpski književni glasnik

1928 Српски Књижевни Гласник.

су осењавала простор пред мојом кућом, приреди свечаност и да на њу позове целу варош. Тајанственој сили моје кесе, Бенделову труду и окретности Раскаловој пошло је за руком да победе п време. Заиста мора човек да се диви, како је све било лепо и богато удешено за оно неколико часова. Сјај и изобиље који су створени; а смишљено осветљење било је тако паметно подељено, да сам се осећао сасвим сигуран. Нисам пмао шта да замерим, морао сам своје слуге да похвалим.

Омркло се. Гости дођоше и бише ми представљени. Величанство није више било додирнуто; али су ме у дубоком страхопоштовању називали: Господин Гроф. Шта сам знао радити7 Пристанем на тај назив и од тога часа остадох Гроф Петар. Усред свечане вреве тражаше моја душа само једну. Каено се појави, она која је била круна и која је носила круну. Смерно је ишла за својим родитељима, и изгледало је да не зна да је најлепша. Прелставише ми господина шумара, његову госпођу п кћер. Старима сам рекао много пријатних п ласкавих ствари; пред ћерком сам стајао као покоран дечак, пи нисам умео ни једну реч да протепам. Најзад је замолих, муцајући, да удостоји ову свечаност те да у њој преузме ону дужност чији је знак краси. Она ме застиђена замоли дирљивим погледом да је поштедим; али још више застиђен пред њом учиних јој, као њен први поданик, подворење у дубоком страхопоштовању, а миг грофов био је свима гостима заповест којој су се еви радосно подвргли. Величанство, певиност и грација удружени с лепотом, владаху овом веселом гозбом. Срећни родитељи Минини миелили су да сам њино дете узвиспо само њима у почаст; а ја :ам био у неописаном заносу. Све што сам још имао од драгоцености које сам онда, да бих се ослободио теготног злата, купио, сав бисер, све драго камење, наредих да метну у две покривене чиније и да их за столом раздаду краљици, њеним другама и свима госпама; а злато је међутим непрекидно било бацано преко подигнуте ограде међу кличући народ.