Srpski književni glasnik

OVAN СА

и.

ЧудноватА Повест ПЕТРА ПЛЕМИЛА. 1231

најзад опет ударих у плач п договарах се са Бенделом како да је посетпм у вече у шумаревој башти.

Других пута, опет, обмањивах се великим надама да ће ме сиви непознати човек ускоро посетити, и плаках опет када сам узалуд покушавао да верујем у то. Израчунао сам дан када сам очекивао да опет видим страшнога човека; јер он је казао да ће се вратити после годпну дана, п ја сам веровао његовој речи.

Родитељи су јој били добри, честити стари људи, који су своју јединицу здраво волели; наш одношај их је изненадио када је већ постојао, и они нису знали шта да раде. Они раније нису сањали ни да Гроф Петар може на њино дете да помисли, а ето он је чак воли а и она њега воли. — Мати је била довољно сујетна да помишља на могућност везе и да ради у том правцу; али у здравом разуму старчеву није било места за таке високопарне наде. Обоје су били убеђени у чистоту моје љубави нису могли ништа друго да чине него да се моле Богу за своје дете.

Баш ми дође до руку једно писмо које још из онога времена имам од Мине. — Јесте, то су њени потези! Хоћу да ти га препишем.

„Слаба сам и луда девојка; могла бих уобразити ла мој драги, кад га ја од срца волим, неће учанити жао. — Ах! ти сп тако добар, тако непсказано добар; али немој ме рђаво разумети. Не треба ништа да ми принесеш на жртву, не треба ништа ни да хоћеш да ми жртвујеш; о Боже! могла бих се мрзети кад би ти то урадио. Не — ти си ме учинио бескрајно срећном, ти си ме научио да те волим. Пођи! — Та знам своју судбину, ла Гроф Петар не припада мени него свету. Хоћу да се поносим када чујем: то је био он, то је опет био он, и то је учинио; тамо су га славили, а тамо опет обожавали. Видиш, када то помислим, љутим се на тебе што сп могао код једнога простог детета да заборавиш на своју велику судбину. Пођи! иначе ће ме та мисао још учинити несрећном, а овако сам, ах! тобом тако срећна,