Srpski književni glasnik

19892 Сгпски Књижевни Гласине.

тако блажена. Нисам ли п у твој живот уплела маслинову гранчицу п ружин пупољак као у онај венац који сам ти смела предати“ Носим те у срцу, драги мој, не бој се отићи од мене — умрећу, ах! тако блажена, тако нвеисказано блажена тобом!“

Можеш мпелити како су MU TC речи морале парати срце. Ja јој изјавих да нисам оно за шта је изгледало да ме држе; рекох јој ла сам само један богат, али беекрајно јадан човек. Да на мени лежи једно проклетство које мора да буде једина тајна између мене п ње, јер још нисам изгубио наду да ћу га се ослободити. Рекох јој, даље, да је то отров мојих дана: да је могу за собом повући у понор, њу која је једпна светлост, једина срећа, једина душа мога живота. Онда је опет она плакала што сам ја несрећан. Ах! била је тако пуна љубави, тако добра! Да би ми и само једну сузу откупила, била би, јоште е каквим блаженством, сасвим жртвовала себе саму.

Међутим, она је била далеко од тога да тачно тумачи моје речи, она је у мени елутила кагвога владаоца, којега је постигла тешка клетва, какву високу, прогнану главу, а њена машта сликала јој је њенога драгога међу херојским сликама.

Једном јој рекох : „Мино, последњи дан идућега меcena може моју судбину да измени и решп — ако се то не догоди, онда морам умрети, јер нећу да те унесрећим.“ — Она сакри, плачући, главу на моје груди. „Ако се твоја судбина промени, биће ми доста да знам да си ти срећан, ја не тражим ништа од тебе. Ако мп тип будеш несрећан, вежи ме за свој јад, да ти га помогнем еносити,“

„Девојко, девојко, узмп натраг ту наглу реч, ту луду реч која се омакла твојим уснама — а знаш ли ти моју невољу, знаш ли моје проклетство Знаш ли ко је твој драги, шта он..2 Не видиш ли како се грчевито стресам, п да имам једну тајну коју сам скрпо од тебе“ Она. ми, јецајући, паде пред ноге п са заклетвом понови своју молбу.

Ја изјавих шумару који је баш ушао к нама, да ми

даба, У о да РА oi ay а а

ШИ

Бо. —.”