Srpski književni glasnik

ПЕН У Р SM yo ИЕ, van, Дуе 5 · и а ! e о \ ји i

МОЈА ПОЕЗИЈА

Мирна као мрамор, тиха као“ сена,

Ти еп бледо, сетно девојче што снева. Пусти песма других нека буде жена Што по нечистијем тржиштима пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком, | Него жуте руже у те косе дуге:

Буди одвећ лепа да се евиђаш сваком,

Буди одвећ горда да живиш за друге.

ет. на, бледом челу са символом јада, — Буди одвећ тужна да тешиш ко страда, И чедна да водиш гомиле што нагле. И стој равнодушна, док око твог тела | ак Место китњастога раскошног одела, Лебди само прамен тајанствене магле.

Ј. ДУЧИЋ.

и

је e, VINO e и и oi

АЕ