Srpski književni glasnik

ПЕСМА.

Гледаш, задња светлост где постаје међа, Октобарско сунце умире за хумом, А ти сп у души с једним болним шумом, | И са тешком сузом У дну тамних seba,

Тако малаксала на широку офу И Уморна под тугом, страдањем. и диван, 254 Тад остајеш сама с овом сетном књигом | И прелазиш тихо са строфе на строфу.

И видиш, у књизи, као топло врело Како вечно шумп једна младост, када У стих сваки кане једна суза јада, И у једну строфе зегне срце цело.