Srpski književni glasnik

6992 СРпсСкКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Флобер је стално и упорно тврдио, као неку догму, да књижевност треба да је безлична. Писац треба да се издвоји од онога што пише, да у делу не изнесе себе, своју душу, своје осећаје, погледе, мисли, тако да читалац, ни у ком случају, не може назрети стање душе пишчеве. Лафонтенова басна „Два голуба“ већма је узбудила Флобера но цео Ламартин. Да је Лафонтен с почетка троmuo своје личне осећаје, не би му их довољно остало да верно опрта пријатељство ових птица. Кад читамо кога доброг писца, на пример Ле Сажа, ми из његових радова не знамо ништа о писцу, до једино то да уме добро уочити и добро написати.

Овакве мисли о издвајању писца из дела јесу мисли реалисте, и потпуно одговарају Флоберову карактеру. Јер он не воли да се његовом душом други занимају, не воли да други знају за његове осећаје. Књижевност у коју писац уплеће себе, своје погледе и своју душу, изгледа му као нека врста срамоћења, скврнављења.

Романтизам Флоберов пмао је да га начини прозним Леконт де л'Илом, а реализам да му да Ле Сажов манир, само са више снаге п горчине. Флобер је имао у своме унутарњем животу довољно снажне воље, да чува и негује оба своја нагона, крећући се поуздано п у једном и у другом правцу. Само идући једним правцем, стално је нагињао оном другом. И једино захваљујући околности што је посао био у рукама великога уметника, могли су се увек очувати јединство п потребан тон у једном илп другом смислу, без укрштања, или ако га има, само у неколико.

IV.

Романтична су дела „Саламбо“ и „Кушање Светог Антонија“, а реалистична „Госпођа Бовари“, „Сентиментално васпитање“ пи „Бувар и Пекише.“ Романтична Флоберова дела су завршетак оних сањарија о Истоку, што су му цео живот испуњавала. „Саламбо“ п није ништа друго но пренос онога што му је инспирисало похађање