Srpski književni glasnik

АЛИКАНТЕ. Јули, 1901. Около четири часа по подне зауставио је се влак у Сиеси, где је подуже задржавање. Већина путника изиђе из кола, неки да се освеже, а неки да узму дилижане

за Аликанте, дилижане који пред вече полази и пролазећи

поред подножја Сијере Гриљемоне после неколико часова брзе вожње приспева у Аликанте.

Ко хоће да иде из Спесе железницом за Аликанте, мора да прође кроз Мурсију, а то је нешто мало заходно. Путовање дилижансом само нешто мало дуже траје, али је много пријатније ; јер је подножје Сијере Гриљемоне познато са својих лепих изгледа.

Дилижанси Мурсије и Аликанта славни су из давнашњих времена. Замислите себи једна велика кола у која може да се смести преко тридесет лица, неки унутра, неки на крову кола а неки поред кочијаша. Сва та лица се уз пут заустављају заједно с дилижансом код сваке посаде, међу њима се заподева непрестано смех и шала, почиње певање и свирка. После једнога сата путовања сва је омладина спријатељена и сви су старији срођени.

Једва сам чекао да видим тај хваљени дилижане и да се мало повезем. Он је у неку руку „један део народног живота“ по унутрашњости јужне Шпаније. У дилижансу се посвршавају многи трговачки и породични послови, то вам је по готову путујућа гостионица, трг п позориште у пето доба. Железнички влак одавна ми је постао досадан и најмања би ме промена задовољила.

Чим се скидох са железничких кола, похитах да видим дилижанс. Једва га нађох у једноме углу испуста

близу станице. Није га, уосталом, било ни лако видети:

био је исто тако покривен сивим прахом као и остала

сељачка, већа и мања. кола, около њега. Изненадио ме је •