Srpski književni glasnik

А ЕДИ СИКА Ро ЛЕ. 699

и својим стањем и својим обликом: све је изгледало као пепелом посуто, кола, мазге, серсам и цела опрема. Потражих мало подаље, обиђох све кутове да нађем чувени аликантски дилижане али све залуд, нема другог; онај на који сам у први мах набасао, био је прави, једини и без утакмице. Кола стара, незнане боје и незнаног кроја стајала су преда мном. Мазге, четпри спрега, потпуно на броју као и у старо боље доба, стајале су лено и дремовно, изјерене на четири суве штаке по дну потковане, као да радозналим анатомима излажу и показују свој брижљиво склопљени костур. Све је стајало у жалосној хармонији: кола, мазге и опрема, све је изгледало расушено, као сиве мумије из давипх времена. У срећније доба, амови су красили плећа много крупније животиње ; окорепљени и извитоперепп као што су сада, изгледаху налик. на ископине из препотопског времена кад су мазге биле може бити много крупније но данас.

На послетку, помислих у себи: „све је ово споредно, најглавнији су ппак људи; да причекам мало и да видим путнике, они ће тек бити занимљивији од возне опреме: ако је железничка утакмица расклиматала и расточила друмека кола и разгладнела. хитре и стриљиве мазге, она је бар људе оставила на миру.“ |

Преварио сам се, међутим. Сакупљена шака путника изгледала ми је много жалосније но све остало. Неколико сељака п сељанака из близине, забринута, без мало ожалошћена изгледа, чекаху стрпљиво полазак дилижанса, са онолико исто равнодушности као и расушене мазге са њиховим окорепљеним амовима. Очевидно сви ови путници путују зато што морају, а то је најдосаднија врста

лутника, свима се може читати из очију да се кају што

нису остали код куће.

Кад сам све добро разгледао и још једанпут премерпо путнике, мазге са њиховом опремом, кочијаша мајорала — у његовом избељеном и напрашеном оделу интернационалних радника на железничкој прузи, окренем свему леђа и упутим се заганим стидљивим кораком ка