Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Иво Ћипико: Са острова. (С. К. Задруга, књ. 83.)

Београд, штампано у државној штампарији Краљевине Србије. 1903. Стр. 744. :

Добро чини Ћипико што се не миче од приморја и островља. Он је ту код своје куће, а за књижевника од талента много значи интимно познанство са људма и стварима око њега. За њега у таком случају нема тајне: његово око види покрете п помицаје тамо где би чак и ђенијални придошлица видео укоченост и застој ; његово ухо чује звуке и овде где се нову и непознату уху чини мртва тишина. Половину ствари он зна интуитивно, а за другом половином лакше трага, и брже је уходи. Сцене из детињства, кад су осећања елементарна п проста, а свест неузета разновреним и супротним идејама, те сцене удубљују се у дух, као да се у мрамор режу, и остају целог века, лебдећи изнад познијих психичких задобитака, вазда још добро очуване и лако обновљиве. То је елеменат који даје снагу сеоским приповеткама Јанка Веселиновића ; то је оно што чинп приче из паланачког живота Лазе Лазаревића онако силно истинитим (Први пут с оцем на јутрење; Он зна све), то је оно што приповеткама Борислава Станковића даје онај меланхолични чар, то, најпосле, чини најбољи део Матавуљевих приповедака. Као варошки приповедач, Јанко посрће и поклецује: као Београђанин, Латавуљ је непоуздан и сумњив; пред сељачке приповетке „Лазине може се стати с изразом малог неповерења. Сви они личе у новом ваздуху и новом свету на тицу са подсеченим крилима, која је свој весели лет заменила немилим скакутањем...

У Ћипика је јака п поуздана реалистичка природа,