Srpski književni glasnik

710 : СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

на кога да се љути. Јунаци приповедака — а какви су опет то јунаци“ — излазе пред читаоца и као слежући раменима говоре: „ми смо, ето, овакви, и друкчији не можемо бити. Сад, ако си паметан човек, п од живота не тражиш никакве изванредности, ти буди задовољан“. И лопста, читалац нема разлога да с извесном доброћудношћу не погледа на тај обичан, прави и истински живот, која се тако јако разликује од живота у бајкама, мелодрамама и поучним романима.

Ћипико је оригиналан приповедачки таленат, онако ·

као и Веселиновић, и Лазаревић и Станковић: он не копира ни наше ни стране узоре. Само, наравно, он је несумњиво и осетно слабији од оне тројице: слабији у дијалогу, слабији у вештини да с мало потеза обележи тачно и прецизно своје личности, па чак нешто слабији и у описима, и ако су они у њега врло изразити и јаки. Ћипико је сличан Матавуљу, алп је од њега живљи и има далеко више правог песничког духа. Као и Ранковићу, и Ћипику се највише евиди да се позабави унутрашњом радњом духа, пратећи је до њених спољних манифестација. Он у томе има мере, и никад не претера, пуштајући се преко граница потребних приповедачу. Овде онде Ћипико показује наклоност модерном сензуализму, али много мање него што то чини Станковић. Ипак, он је у том погледу не чедан, то би било много рећи, али бар стидљив и снебивљив. Он не бежи од стварности, али се не да обузети њоме до те мере, да заборави на деликатност. Његова Даринка („На Мору“) није ни мало раскалашна девојка, али нешто враголасто, запаљиво и заводљиво струји кроз њену крв, и ако не толико да се читалац осети саблажњен. Његова Антица п сувише се мало обзире на моралне захтеве јавног мњења, али писац не прави никакву ларму, нити инсистира на томе, него се тек мимогредно дотиче, те ствар изгледа не само природна, него и оправдана. Најпосле, његова Јелка пада једног топлог дана, кад сунце разастире силну светлост,

1 з 1 1 | | | |

„NM _ .