Srpski književni glasnik

ОцЕНЕ И ПрРИКАЗИ. га

кад ваздух мирише цвећем, кад жука цвета и кад се у младежи снажно развијају инстинкти и осећања која тако јасно показују право човеково порекло... И све је то казао Ћипико кратко, у мало речи, испод стида, што рекла народна песма. Све је то у њега споредно а главно је оно што је пред тим („Антица“) или што наступа после тога, („Јелка“).

Ћишику се не може рећи: дај више живота, дај више истине! Он то једино и даје, у колико му допушта уметничка снага и сам живот чијим се сликањем бави. Ко у привидној монотоности обичног, сасвим обичног живота може да нађе оно што је "Ћипико нашао, и ко то уме онако јасно, концизно и верно да изнесе, тај збиља заслужује да се прогласи за правог приповедача. Ћипико је ту титулу већ поодавна задобио, и писац ових редака не казује никакву новост, кад изјави да је 'Ћипико ваљан приповедачки таленат. Али ако то тврђење и није ново, оно је истинито, а у љубави према истини рецензент не жели да заостане иза приповедача.

ЈАША М. ПРОДАНОВИЋ.

ПеТАР Кочић: С планине и исаод иланине. Књига друга. Загреб, 1904.

Друга књига Г. Кочића доказује оно што се показало у првој књизи његовој: да је он један од оних ређих наших писаца који дају личан утисак живота, што је може бити први и последњи закон уметности.

И овде она пунокрвна младост, свежина, силна осећања. прве књиге, она стара сенсуалност која се огледа у народним песмама босанским. То је развијање народне песме:

Дојке расту, јелеци пуцају,

Срце иште, удати се хоће. За ову књигу неће марити завидљиве уседелице и зимљиви шездесето-тодишњи моралисти, али ко води преливање