Srpski književni glasnik

719 СРпски Књижевни Гласник.

осећања, дах здравља и снаге, плахост младости и раецветану природу човечју, нека чита ове интенсивне и лпреке новеле.

У овој свесци јаче се пстиче једна склоност Г. Кочића, склоност књишка која смета ономе основноме утиску искрености што се издваја из његовога дела, и то је — велико обраћање пажње на сликарски пејзаж, који је обично леп оквир каквога јакога осећања. Није без раз-

лога ова књига посвећена Ђури Јакшићу, који је рем-

брантским потезима сликао живу природу и силину осећања. Г. Кочић елика као модерни импресионистички сликар еп рјејп а1т, под ведрим небом, у треперењу и играма светлости, са преливањима и сенкама, са нечим што опомиње на слике Клода Монеа и Камила Писара. Кроз маглу п Кроз светлост су два пмиреспонистичка пандана, и Г. Кочић каткада подеећа на сликара који у својим изгубљеним тренуцама пише новеле, речима сликајући модрину јела и оморика и њихове високе п праве сенке у тиморастом плаветнилу и треперавом зраку широкога, чистога. обзорја.

Половину нове књиге Г. Кочића чини жива и врло занимљива, сцена из босанскога живота Јазавац пред судом, једна добронамерна ствар која је била предмет дугих и страсних препирака међу српским ђацима у Бечу п у прекосавским листовима. На то подсећа и онај горак и вечито тачан натпис на челу приповетке. Поучно је видети како се због невиних ствари могу направити читава источна питања, и како је дубоко истинито старо опажање да опасних идеја нема, но само идеја које су у

извесним тренуцима опасне по извесне интересе п по,

извесне предрасуде, и ништа више.

Јазавац. пред судом је прича како је Давид Штрбац, из села Мелина, Котара и окружја Бања-Луке, земље Босне и „кућне нумере“ 47, донео пред суд у врећи јазавца, који му је опустошио оно мало њиве, назване „Ни Давидова, ни царска, ни спајпека“, и том приликом казао све што мисли, осећа и трпи не само он но и сто-