Srpski književni glasnik

Ђ ЕЛЕШЕ Е. 719

тички тако и морално и интелектуално. Племенита и моћна. демократија Француске ради на организацији националне солидарности, на еманципацији хумане илеје, и с тога је Француска данас оно што ће други народи бити сутра или много, много доцније. П. Боборикин (Петроград) вели да Француска, вечита и огромна лабораторија идеја за човечанетво, не може бити у декаденцији. JJ. Новиков (Одеса) одговорио је ла се не може говорити о декаденцији Француске ни у агрикултури, ни у индустрији, ни у уметности, ни у књижевности: на тим пољима она нема такмаца; престигнута је само у рату. Француска, мисли Ив. Гијо, није у декаленцији ни с глелишта љубазности, ни с гледишта духа, ни с гледишта лепоте; француске су жене најелегантније, француски уметници по целом су свету, француска кујна и франпуска. вина немају такмаца. Теодор Ренак (Париз) мисли да Француска није у декаденцији ; она никада није имала више талената и богатства, али она је изгубила своју супрематију. Тома Харди (Дорчестар) вели да историја Француске има облик зупчасте линије и да Француска данас није у декаденцији, јер она има јединствену способност да асимилује нове идеје, и да се од њих еманципује чим постану неплодне. За Е. Фокера (Утрехт) све већа потрошња алкохолних пића, протекционизам, милитаризам, запостављеност жене, нарочито удате жене, недовољна просветна средства за сиромашне, и немање радничког законодаветва јесу главни узроци што је Француска изгубила свој претежни положај. Х. 4. Израел (Амстердам) мисли да је Француска стационарна на пољу

'науке(2), али да напредује у уметности, нарочито у сли-

карству п вајарству, а њен утицај на уметнички покрет других цивилизованих народа од великог је значаја. „Луј Хаве држи да реч „декаденција“ има пеодређен смисао и да декаденција једне државе није што п старост једног човека који не може да се подмлади. Стуарт Мерил вели да рећи за Француску да је у декаденцији значи нападати идеал човечанства; њена звезда светлиће најесјајнијом светлошћу у будућој констелацији Сједињеннх Европских Држава. И ако се опажа спорост папредовања. Француске, према осталим европским народима, Шарл Жид мисли да Француска ипак напредује. Албер ШМокел (Лијеж) мишљења је да нема ни једне науке, ни уметности коју Француска не обрађује с успехом и у томе је њена ненадмапна снага; она има књижевност на којој се као