Srpski književni glasnik

СРБСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХП, БРОЈ 2. — 16 МАЈ, 1904.

ИЗ ЈЕДНОГ ДНЕБНИКА.

Упознали смо се поодавно, у једној нашој бањи. Од првога сусрета постадоемо пријатељи.

Беше то младић од двадесет година, средњега стаса, смеђе боје, и, према годинама, доста неразвијена тела. Био је за чудо искрен и поштен. За непуну недељу дана сазнао сам све његове тајне. Уосталом, он их IM није имао много, само две: био је болестан п био је заљубљен. Болест његова беше тешка, једна од оних које бацају своју адску светлост на цео живот, п које не праштају; љубав је била као и све љубави овога света. Иначе је мој млади пријатељ писао песме.

Састајали смо се свакога дана у одређено време, разговарали илп ћутали. Шеталп бисмо у сутон, по парку по читаве часе.

Наш растанак био је доста чудноват. Једнога дана дошао је он у моју собу, у гостионици, мало раније но обично и, како мене не беше тамо, оставио је он на сто један свежањ хартија, управљен на мене. Никаква другога знака није оставио, чак ни једно обично пријатељско „збогом“ на хартији. Ја, кад сам се вратио из шетње, отворио сам остављени свежањ, прегледао хартије које сам по рукопису познао да су његове, и видео да оне нису ништа друго до један дневник, његов дневник, где је он пспричао цео свој живот, свој несрећни живот, у

6