Srpski književni glasnik

.

(29 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

којем је, како он једанпут рече, „носио свој крет“, под којим можда сад и почива.

Ја не знам шта је било с мојим младим пријатељем; видео га нисам никако од то доба, и по свој прилици он није више међу живима.

Користећи се тим, ја сад публикујем овај његов дневник, где је он, и ако мало на „младићеки“ начин, како п одговара двадесетој години његовој, ипак тако искрено исказао ствари које би сваки радо волео прикрити, да их, по несрећи, има.

3. децембра 1902.

Не знам како ни зашто, тек данас ми нешто паде на памет да почнем водити свој дневник. То ће бити јамачно с тога што о себи никоме живом не могу да говорим, прво зато што се „не пристоји“, а друго — и то је за ме гларРније — што ми је тешко говорити оно што бих и сам тако рад био да заборавим.

Почињем дакле.

Ја данас немам ништа, и према томе данашњем билансу видим да ништа нисам изгубио: расходи се на длаку поклапају с приходима, управо — није било ни једних, ни других. Ако сам уопште што год изгубио, значи да сам то изгубио пре но што сам га и познао, дакле опет излази тачан рачун да нисам у штети. Шта више, ја сам у добитку: то је моја болест коју ни један наш лекар није могао, ни знао погодити, и којој имам да захвалим што сам се научио мислити овако како данас мислим. До душе, ја се с њом нисам родио, али сам се с њом здружио још у раноме детињству, у четвртој својој години. Изнајпре за њу ни мало нисам марио: била ми је непријатна, досадна, мреска, и све сам покушавао да је се отресем; али она као да ме воли много, пстинито, искрено, воли ме оном љубављу којом би многи — ако не сваки — драган желео да га његова драга милује. Доцније сам и ја почео осећати неку наклоност