Srpski književni glasnik

| ~

Из ЈЕДНОГ JIHEBHHMEA.

према њој, п та наклоност је нагло бујала у свима дименсијама тако да та моја болест чини данас главну, битну моју особину. Кад бих се нешто, неким чудним случајем, сад излечио, осећао бих један велики недостатак: ја сам се са својом бољком толико сродио да сам, чини ми се, кадар у свако доба, неком чеобјашњивом аутосугестијом, пзазвати њене наступе. А опет бих тако рад био, ма п за један једини тренутак, бити здрав...

Неко чудно расположење обладало је мноме.

Прво сам спалпо све своје хартије. По количини пепела, рекао бих да пх је било доста, чак и много. Било је ту разноврених, за мене занимљивих стварчица; ту је био мој „књижевни“ рад.

После тога, узео сам писатп о себи п о својој некаваљерски одбаченој љубави; узео сам писати своју исповест. Исписао сам пун табак ситним руконпеом, II то сам посветпо њој. Обећао сам јој био то приповедити, али за то нисам имао прилике.

о. децембра.

Данас је — по калепдару — отпочела зима.

Код мене, у моме животу, зима никако не престаје: вечито, без прекида, траје ево већ пунпх двадесет година. Двадесет годипа. ја живиму непрекидној тамп, у вечптом снегу и леду... А топла сунчева зрака нп откуд... Двадесет је година како се злопатим, а мени још нема ни двадесет и четпри.. Само се срце следило... Још мало, па ће п мозак... И боље !... Што горе — то боље! То је моја девиза.

Осећам се некако чудновато: све ми је на путу, све ми смета, све ме дира, дражи, боде. Почињем се носити мишљу да се коме изјадам, да се коме поверим. Али коме7 Шта је коме стало, шта ко марп што мени пије добро 2 А зар је, опет, евима добро 7 Треба од света крити своје јаде; ако их ко сазна, исмејаће те...

А би ли тако баш евак учинио 6%