Srpski književni glasnik

794 СРпски Књижевни Гласник.

Чини ми се да она не би.

Вечерас, идући кући, сусретох неку женску која је, на сав глас, певала „Попадија Ленче“.

Ноћни стражар, корачајући одмерено улицом, осмехну се и, кад она мину покрај њега, онако, за свој рачун, рече:

— Шашава Мипца. Она је увек весела.

Мени кроз главу сену мисао:

— Благо њој!

16. децембра.

Данас, управо вечерас, био сам код ње. Запиткивала ме је за много што шта. Ја сам јој, као и увек, одговарао онако како мислим, отворено, искрено.

Потужила се да јој је неки господин учинио нешто на жао. У ствари није било ништа, Али она, покрај свега тога, није могла уздржати сузе: заплакала се. Ја сам видео те сузе. Како је била лепа са као небо плавим, влажним, сјајним очима/...

Вечерас јој дадох ону своју „исповест“, написану.

Сутра нећу ићи.

17. децембра. Ноћас нисам дуго могао заспати: био сам као у некој ватри, у некој нервозној грозници. Осећао сам лепо како све у мени трепери, дршће, бије; нарочито у глави. Најзад, умор ме је свладао: заспао сам.

Данас, пре подне, био сам код господина Ј. Њему сам, ономадне, дао на прочитање оне моје две стварчице. Рече ми да је обе прочитао у друштву са господином Н. Обојици се свидела прва ствар. Што се друге тиче, вели

да није рђава, али се ни једном од њих не евиђа правац |

у ком је написана: „Сувише је песимистична“, додаде он, Поноћ је одавно прошла: требало би спавати.

=