Srpski književni glasnik

Антон Чехов. 919

дрхтање њихових руку, ногу, рамена и мускулатуре лица; њихово често расположење за самоубијетво итд., нама је јасно да Чехов хоће тим опитним путем да покаже бесмисленост и немогућност појединих културних инетитуција којима је сувремено човечанство само себе спутало, само себе „ставило у футролу“.

Ево неколико описа личности које елуже сувременим културним установама и које су жртва неприродне или претеране употребе евојих физичких и духовних моћи.

„Спољашњост Орлова (вишег чиновника престоничког) била је петроградска: узана плећа, дуг струк, упале слепоочне кости, очи неодређене боје и оскудне, увелог изгледа власи на глави, на бради и брковима. Лице му беше неговано, млитавог изгледа и непријатно“. (1Х, 17.)

Учитељици у женској гимназији у драми „Три сестре“ толико су ослабели живци да није кадра да издржи весело здиждање своје сестре. Она вели:

„дато што сам сваки дан у гимназији, затим дајем вечером приватне часове, мене стално боли глава и мисли су ми таке као да сам остарела. И доиста, за ове четир године што служим у гимнасији, ја осећам како из дана у дан, све кап по кап, губим и снагу и младост“.

Иванов, идеални тип сувременог културног човека, који, крај све своје јаке физичке конституције, пада као жртва сувременог неприродног. културног живота, овако тумачи своју преумореност и нестадак и најмање способности и воље за живот:

„Имао сам, — вели Иванов, — надничара Сјемјона... Једном, за време вршидбе, он хтеде да се похвали пред девојком својом снагом, баци себи на леђа две вреће жита и — прекину се. За неколико дана он умре. Мени се чини да сам се и ја прекинуо. Гимназија, универзитет, затим економија, оснивање школа за народ, пројекти... Све су то — моје вреће. Бацио сам себи на леђа терет, а леђа се скрхаше. Ми смо сви јунаци већ у двадесетој го-