Srpski književni glasnik

920

СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

дини, а око тридесет смо већ преуморени, нисмо ни за шта...“

„Што се тиче мог садашњег начина живота, — вели сам о себи универзитетски професор у „Досадној историји“ — ја пре свега морам конетатовати несаницу, од које патим у последње време. Кад би ме ко запитао: шта сачињава главну и основну црту твог бића 2 — ја бих одговорио : несаница. Као и пре, ја се, по свом старом обичају, у поноћ евлачим и лежем у постељу. Заепим одмах али се будим између једног и два сата после поноћи, и то с таким осећањем као да нисам ни спавао. Морам да устајем с постеље и да палим лампу. Сат или два идем по соби из угла у угао и разгледам давно познате слике и фотографије. Кад ми се досади ићи, ја седам за свој сто. Седим непомично, ни о чем не мислећи и не гајећи никаквих жеља; ако преда мном лежи књига, ја је механички примичем к себи и читам без икаква интереса... Волим да ослушкујем ноћне звуке. Час у трећој соби брзо нешто проговори у сну моја кћи Лиза, час жена прође кроз салу са свећом и палидрвцима, час пукне орман који се суши, или тек наједаред: зацврчи фитиљ у ламии и сви ме ти звуци некуд узнемирују. Не спавати ноћу значи сваког се тренутка осећати као ненојмалан, и с тога ја с нестрпљењем очекујем јутро и дан, када већ имам права да не спавам... Но после ручка, пред вече, моје нервно раздражење достиже свој највиши етупањ. Ја почињем без узрока плакати и кријем главу под јастук. У то време ја се бојим да ћу тек наједаред умрети, стидим се својих. суза и уопште долазим до неког неиздржљивог стања...“

Да се не би помислило да је ово изузетан случај,

напомињем да. Чехов. исту таку слику опет универзитетског професора понавља у драми „Чича Вања“ (Серебрјаков), а сличних појава има још понегде у његовим делима. Што је најжалосније, и један и други упроџастили су своје физичко и духовно здравље не за љубав науке, против које Чехов нема ништа, но за љубав призрака,

1СочЧ. ТИХИ. 2 Т. УП, 61, 68.

ет ние деде др,

ја