Srpski književni glasnik

Антон Чехов. 92]

химере. Професор у „Досадној историји“ тек на неколико недеља. пред своју смрт увиђа, да је сав огроман рад његов на науци био нерациопалан и неплодан.

„Свако осећање и свака мисао живе у мени одвојено, и у свим мојим суђењима о науци, позоришту, књижевности... ни највештији аналитичар неће наћи онога што се назива општа идеја, или бог живог човека. А кад нема тога, онда, значи, и нема ничега“!

О професору Серебрјакову, који је тако исто целог века читао лекције и писао ником непотребне књиге и чланке, читамо у драми „Чича Вања“ скоро исти такав суд.

На сличан се начин песник дотиче и многих других врста занимања, изазватих потребама сувременог живота, и налази да убитачно утичу на физички и духовни организам човеков. Услед тога није чудо што је и духовни живот сувременог културног човега и варошког становника ненормалан, што пре времена старимо, што тубимо оно што је најлепше и најдрагоценије у животу — непосредност и свежину осећајног живота. „Непосредног, чистог, слободног држања према природи и према људима нема данас“, — вели доктор Астров у „Чича Вањи“. Ту је своју мисао песник лепо илустровао поетичким обличјем свога Огњева у приповетци „Берочка“. Огњев воли лепу и паметну Веру. — Вера воли Огњева и, опазивши да се исти тешко накањује да ју упозна са својим осећањима према њој, она му на леп и пристојан начин даје знати да га воли и да би му радо била друг у животу. Но способност осећања је код Огњева. толико ослабела, да он сад није моћан да тако лепо и мило признање прихвати онако како оно заслужује, но кукавички оћути после Верочкине исповести и — за навек се прашта са предметом своје љубави! Нашавши се за тим сам у пољу, Огњев размишља о свему што се мало час десило и почиње истраживати узроке својој хладноћи.

! »Досадна историја«. Сочи т. УП, 115.