Srpski književni glasnik

М 6 н Ек Х м и. 937

Менехмо. Па ти се сам задржаваш упадајући ми у говор. | Пеникуло. Ишчупај ми оба ока из дупље, Менехмо, ако рекнем и једну реч док ти не заповедиш.

МЕНЕХМмо. Склони се, сврати овамо! Пеникуло. Добро. MEHBXMO. Склони се још! Пеникуло. Лепо! МЕНЕХМО. Та склони се, море, од лавичине пећине! Пеникуло.

Хе, Полукса ма, ти би заиста био славан кочијаш на трци. МЕНЕХМО. Зашто тог | Пеникуло. Јер се свакога часа окрећеш да жена не би ишла за тобом.

Менехмо. Али, шта велиш... Пеникуло. Зар ја Само оно што ти хоћеш — то и потврђујем и одричем. Менехмо.

Да ли би ти могао, ако би шта помирисао, да по мирису погодиш шта је“ Пеникуло. Боље него да питаш цео колегијум аугура. MuEHEXMO. Дела, помириши овај огртач што га имам. На шта мирише 2 Ти се одмичеш 7