Srpski književni glasnik

HA TI:

Залуду, стазо, што ме тамо мамиш У густу сенку бреноме дрвећу, У меку таму лиснатије' гора, —

Ја нећу пира, благовања нећу,

Ни трудном телу мира и одмора.

Ја идем право, нек ме сунце пржи! Припека нек ме опаљује, пече,

Под јаром огња нек удови гину, Нек с врелог чела зној потоком тече, Не марим, нека, ја ћу на висину!

Далеко још је циљ мојијех жеља, Стрм је и мучан пут који ме води, Ал' занос душе што висине нуде И широк поглед горе у слободи, Наградиће ме за патње и труде.

С виса ћу гледат висове планина У сјајном плашту, поносне и неме, Под собом мртве градове у тмини, А изнад себе облаке где стреме, И вечно плаво небо на висини.

У души ће се распалити мојој Искра познања, светова и века;

А везаће ме за небеса плава

Мене безбожна и трошна човека Вера што пале диже и спасава.

Те када сунце за брегове зађе,

И мир се спусти у дубокој ноћи

Саћи ће покој и тишина на ме,

И ја ћу мирно остат у самоћи

У хладној сенци вечности и таме. ПијЕтРО КОСоРИЋ.