Srpski književni glasnik

ла

; | 2

, Из Шпдније. 118

„Ово је свакојако најблажа невоља која може да се коме

догоди. Они које сунчана топлота удари у главу, могу да добију сунчаницу и да за кратко време угину. Јуче се догодио такав један сличан случај; два сељака који су путовали ка Севиљи изнесени су мртви из жељезничких кола. Изгледа да су се угушили од жеге и запаре у колима: пошто су заспали при затвореним прозорима, нису се више ни пробудили.

Приметио сам да се овде свет необично много боји од промаје, па ма била и највећа врућина и уопште се боје и ветра, који изгледа да је опасан, судећи по једној овдашњој пословици: „Ветар са Гвадараме не може да угаси свећу, али угаси живот човечији“. Ова пословица може п да важи за варошке становнике у Шпанији; они су омалени, нежни, слабуњави, малокрвни, са узаним трудним кошем, по свој прилици и наклоњени плућним болестима при најмањој промени и промаји; могао би сваки у њима одмах познати потомке Дон Кихота, само мало смањене. Сељаци су међутим осниски, поширих плећа, пунокрвни, кошчати, загаситија масти од варошана; очевидно је да су столећима живели другим, бољим и умеренијим животом од њихове субраће по варошима, због чега се ова два сталежа и по облику разликују. Код оваке разлике у људима истог народа, може се и појмити она велика разлика између народа и аристократије. Дугим одвојеним и различитим животом, немешањем крви међу собом, па и разним обичајима, учинила је природа да су постале поготову две разне расе: једна џигљаста, бледа, мршава, са осетљивим живцима и финим, благим и благородним цртама лица, друга здепаста, кошчата и главата, прави тип сељачке пасме и непосредно потомство Санча Пансе.

Између ове“ две противности, у златној средини стоји Шпањолка. Она је, била из народа, била из вароши, ноготову увек једна и иста: пуначка, округла, уз то витка и хитра, белог лица или тавно златно жуте масти, која јоште лепше стоји уз црне очи, сведене 0-

8