Srpski književni glasnik

књ“ Антон Чехов. 25

„Недавно је падао први снег и све се у природи налазило под влашћу тог младог снега. Ваздух је мирисао на снег, под ногама се меко грушио снег, земља, кровови, клупе на булварима — све је било меко, бело, младо, п од тога су куће изгледале друкчије но јуче, фењерп су горели јасније, ваздух је био прозрачнији, кочије су клопарале глувље, у душу се заједно са свежим лаким зпмским вазлухом нудило осећање, налик на бео, млад, растресит енег...“

Студенту Васиљеву, који посматра ту ливоту божију, весма се у тај мах допада ваздух и „на-

. рочито онај прозрачни, нежни, наивни, рекао би човек, девичански тон који се у природи може посматрати само двапут у годинп: када је све покривено снегом п с пролећа у јасне дане. или у месечне вечери, кад на смрзнутој реци пуца лед...“'

Таким лепим, високо уметничким описима, упоређењима, карактеристпкама обилато су снабдевене све творевине Чеховљеве. Међу осталима, спомињем овде нарочито приповетке: „Првп монах“, „Степа“, „Лепотпце“, „Свете поћи“, „Одељење бр. 6“. Но мисаони, друштвени, етички, једном речи: критички моменат Чеховљевих творевина толико је живахан, сувремен, толико вас дира у живац, да већином и не опажате уметничке особине песникова талента, онако исто као што у појави лепог, милог женског створа дуго време осим гласа и очију ништа друго не опажате. Врло је вероватно да у Чеховљевим приповеткама „Мој живот“, „Спава јој се“,

; „Имендан“, „Човек у футроли“ има одличних уметничких партија, али се ја данас, и ако сам све то пе један пут : читао, не сећам ниједне. Сећам се само ла је судба у | тим причама изнесених лица веома занимљива, да оппЋ сана лица говоре о стварима и приликама које ме као човека данашњег времена у највећој мерп занпмају и сећам се да се и у позадини целе приповетке и у центруму сваке одвојене слике осећа и види живахни,

# Соч., т, УП, 121.