Srpski književni glasnik

o до

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД.

«KK.

вије од тога „Сељака“ наслоњена на батину усред поља, по среди јутарње сунчане светлости, која, као сјајна прашина, трепери свуда около њега, по целој слипи, тисућом искрица и одблесака. Од повеликог броја мањих слика г. Јаме, поменућу „Сеоску кућу“, о којој је било говора раније, у уводу; — „Јутарње сунце“, у којој је треперење јутарње светлости у хладу врло нежно изведено; „Сеоце“, с његовим сиво сребрнастим и врло тачним колоритом ; и — у мирнијој ноти, и пријатно подешене у тону — „Јасене“ и „На Ампери“. Штета је што су и г. Јамине слике најчешће скице п студије, а не праве слике коначно довршене.

Последњи, али не најмање симпатичан у овом квартету „Савинаца“, г. Иван Грохар, такође је сликар предела рађених у отвореном пољу, — планинских коса, села у брдима, пропланака, колибица на падинама, обасјаних сунцем, пли осветљених јасном светлошћу дана. Но он више обраћа пажњу на ваздух но на светлост; то јест више бележи оне промене које опажамо на предметима у даљини услед ваздушног слоја који нас од њих раздваја, више се труди да нам покаже присуство ваздуха

у слици, но што проучава игру светлости на пределима

и предметима. У „Горенској крајини“ и „Пролећу“, двема искреним и добро посматраним сликама, деградација локалних тонова и ваздушна перспектива врло су тачне и убедљиво изведене. У „Селу Окулису“, г. Грохар је успео да нам представи, на највећој светлости, без по-·

моћи сенака, на чистом, прозрачном планинском ваздуху,

који предмете јако приближава, једну врло дугу, дубоку равницу, са удаљеним селом и брдима у позадини. Она два паралелна реда дрвета на равници, један ближи нама, други даљи, нарочито су тачно забележена и врло лепо употребљена. Ти проблеми нису лаки, и г. Грохар их решава с великим успехом. Али слика г. Грохарова која ми се највише допала, то је једна мања слика — „На паши“. О тој слици је тешко сувише добро говорити. Њен необично светли, сребрнасти, светло плави или