Srpski književni glasnik

#1179. и

b4 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

светло зелени колорит; њени ванредно тачно забележени ваздушни тонови, којима је цела слика преливена, и који целој слици дају необично много мекоте и поезије; врло сложена игра светлости и сенака; онај бокор дрвета на средини ливаде сав просијан сунцем, пун устрепталих и изукрштаних сенака; сунцем обасјана ливада која се види око и иза дрвећа; и најзад небо које се над целим пределом цакли својом плавом светлошћу (јер небо, човек би рекао, у овакве дане није еветло плаветнило, но плава светлост), — еве се то удружује да од ове слике начини једну снажну п ведру песму светлости и слободном ваздуху, запевану у јутру једног летњег сунчаног дана. Што се тога небеског плаветнила. тиче, оно, како се чини, није толико постигнуто тоном боје колико благодарећи нарочитој техници г. Грохара. Г. Грохар не маже боју, но је слаже у прилично пастозним, коритастим, ни дугим ни кратким, ни широким ни узаним потезима, од чијих се уздигнутих страна одбијају одблесци светлости као од стотине или тисуће кристалића. На месту које је т. Јакопић дао тој слици (извесио не случајно; -— г. Јакопић је и иначе уредио ово одељење с врло много вештине и разумевања, и

с искреним симпатијама према својим друговима), — на

месту, велим, које је г. Јакопић дао тој слици, према прозорима, који своју светлост бацају право на њу, она лобија. своју пуну вредност. Нека би таква техника (која у овом нарочитом облику изгледа. г. Грохарова, и ако се наслања на раније технике тога рода) била из других разлога изложена замеркама, у оваквом случају, кад даје овакве ефекте, опа има свога непобитног уметничког оправдања. Ta слика, осим тога, заузима прву висину · зида, најближу и најзгоднију гледаоцу, и заузима средишно место на ередишном зиду собе. На таква се места, по музејима и галеријама, вешају најбоље слике. Ја сам уверен да ни то место слика није добила случајно. Ja сад нећу ништа више да кажем но што кажем; слика г. Грохарова није ни најзамашнија ни најбоља у овом

“ 1 код

“. e