Srpski književni glasnik

| с2

Сриски Књижевни Гласник,

— А шта ће ми ког — тихо одговори она. — Најволим сама...

— А није ти драго да ти које момче дођег

— Није ми ни мреко.

Саво издиже грозд и поче јести

— Не ваља ти што си тако поносита, — рече. Готово ти чојек не смије приступити к о никоме. А видиш „ја бих први волио да ти приступим него царево благо... Пе ваља тако, — додаде мало тишије. — Не ваља, па ето...

Милка не одговори. Само га је гледала својим великим, лијепим очима и играла се ухваћеном јагодом.

— Ја бих ти често дошо и на врата па да с тобом говорим, — опет ће он мало слободније. — Дош о бих са

дружином да се прошалимо... ама се бојим... бојим те се.,._

— Чар сам ја толико зла да ме се бојишг — тихо зашта она.

— Нијеси, не дај Боже! — брзо дочека он. — Ти си, можебит, боља него све друге... Ама си лијепа, па некако поносита, па... их, видиш, сви те се боје, — рече јаче и измаче се. — Ено, нико од дружине не смједе да се заустави код твог винограда; нико овим мене. Сад ми је реда да трчим и да их стигнем... Ето... така сви ти!..

И што је могао брже пође низ винограде да сустигне дружину. Ипак се није могао савладати а да се два пут не осврне и не“ погледа Милку, која је једнако стајала и, гледајући за њим, једнако се играла јагодом. Кад се трећи пут осврнуо, она већ није била украј шипка, него је лагано, оборене главе, ишла теткама, поново се мрштећи на пјесму, која се орила из других винограда и звонила у висини:

Снијег паде, друми западоше, Драги драгој доћи не могаше...

(Наставиће се.)

Свет. ЋоРОВИЋ.