Srpski književni glasnik

Бити ОР "про Е 9

И коликогод се трудио да пађе разлог зашто је нерасположен, није га налазио. Није пзгубио на картама, имао је пара, није се нп с ким посвађао, није се сјећао да му се десило нешто неугодно. Осјећао је само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кал се то десило и зашто је дошло тако пзненала, у једном тренутку, није знао. Тек завитлало се пешто у њему, заиградо тешко и болно, стегло га, стресло га и тјерало га даље, даље отуда, из тога бљутавог живота у коме се гушио више од осам година.

И његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани, који је, у једном трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљешпавало и наједном шичезнуло, као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану у стално вријеме, вједају на своја мјеста, читају исте новине, и опет, у сталан час, крећу се, дижу пи излазе. И он с чуђењем посматраше мноштво ђачких лица, с картама, таковима у рукама, заваљених и без мисли; чиновника што доносе са собом задах канцеларије и дебелих протокола; утегнутих, намирисаних, уображених официра; сиједих и ћелавих пензионираца, запуштених, необријаних, зараслих у браде, ес наочарима што падају ниско по носу, са својим свакидањим, лаганим навикама, који читаве сате читају новине и расправљају о политици сутра у раној шетњи око цмрока у Тушканцу. И у томе свијету он је провео толико година, умирао, трунуо заједно с њима, живећи као и они. Познавао је те људе по одијелу, шеширима, навикама; њихови гласови долазили му гадни, њихове кретње одвратне, њихови погледи глупави. И он, за један тренутак, нађе у себи амо страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих. Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, онп су га амо умарали, као да се на њега сручпо сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и