Srpski književni glasnik

8 Српски Књижевни Гласник.

у ваздуху топлину својих зрака, упшјену у плочник и земљу. Топао вјетар дигне покаткад дебелу прашину, завитла је у ваздух и с њом нагло пројури, у неколико махова, улицу; тресне вратима каване, здрма прозоре; негдје у суседству тресну вјетар прозором и стакло се расу по плочнику; некоме вјетар понесе шешир. Тласти облаци мијешају се немарно и емућено. У ваздуху нешто тешко што заражује чамом и малаксалошћу.

Њихови погледи пратили су крупне капље кише која је шкропила плочник, распрекавајући се, узимајући маха све јаче, пљуштећи, стварајући локве и поточиће што су кривудаво отјецали. Снажни млазовп разбијали се о прозор кроз који су они гледали, и циједили се низа стакло. Људи, е уздигнутим јакама, и жене, прихватајући сукње, журили се, трчећи и тражећи заклона. У кавану јурну нагло једно мноштво људи, налазећи једва и с муком мјеста.

Гавре Ђаковић, мали, крупан, црн, наслонио се, заваљен на канапе од првене кадифе, с опруженим ногама, с палцима у џеповима од прелука, с изгубљеним очима на стропу, у збрканим сецесионистичким сликама које су тада ушле у моду. До њега, један висок, крупан, глават Босанац који говори у басу, бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева; један Сријемац, ситан; плав и кицош, с високом крагном, првеним прелуком и вазда тијесним панталонима, шара једном оловчицом по мраморном столу, љутећи се што му киша поквари један красан састанак у Тушканцу. У њиховом друштву налази се још један млад, штркљаст, голобрад ђак, на сваки начин један нов гост каване, који носи с уживањем цвикер и намијешта га сваки час, огледајући се у великим огледалима уоколо, очито с допадањем.

Са другог стола зовну један познаник Гавру Ђаковића да играју билијара. Он махну руком п одби. Није осјећао, ни најмање воље за игру. Узе у руке једне новине које је редовно читао. Није био расположен за читање и он их баци на страну.