Srpski književni glasnik

10 Српски Књижевни Гласник.

лијено, оловно мртвило њихових душа. Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима, узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега.

Њега је гушио тај ваздух.

Чинило му се да ће да одахне кад угледа врлетне планине, е голим главицама, на којпма у вече умире сунце; суре шуме са пропланцима на којима овце наличе на бијело камење што се креће; да отисне око низ поља, пуна боја, изрезана и испресијецана међама, пуна јечма што се жути, зобп што се зелени, ријетких, малих кукуруза, густих, зелених конопаља и шарених бара и кошаница., А жива, свјежа пруга Уне испресавијала се као сјајна змија преко поља, изгубљена покаткад између брежуљака, заустављана млиновима, рушећи се шумним и запјенушеним слаповима што прскају и шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се провлачи стијешљена и пзубијана између стрмих, одсјечених литица што сијеку воду. И он осјети жељу да види оне високе, крупне, поцрњеле људе, да им стисне њихову тврду, жуљевиту руку: да угледа витне кућице, са црном иструлом шимлом, малим прозорчићима, неједнако изрезаним у дрвету, високим праговима, отвореним вратима, кроз која се црвени дрхтава ватра на огњишту.

Гавре Ђаковић се диже, рукова се хладно с друштвом и изиђе на улицу.

Улице су биле блатне и каљаве. Свијет је пажљиво прелазио с једне стране на другу, обилазећи локве воде и гомиле блага које се згртало; жече показивале доње сукње, упрскане блатом Средином улице, правећи велике кораке, пролазили сељаци п сељакиње у бијело, с кошарама на глави: сељакиње с тробојкама у коси, кратким кошуљама до кољена п бијелим чарапама; сељаци с малим шеширићима, налик на печурке, у тијесним капутима од бијеле чоје с гајтанима.

Облаци се размицали и цијепали. Помаљало се опрано,