Srpski književni glasnik

БУНИ О КУ ће: ЈЕ

чисто плаветнило неба, сунце одсијевало у локвицама воде; осјећало се нешто безазлено, с много доброг, дјетињег оемјеха.

Он се журио кроз ту гомилу свијета, не марећи да опази икога, да се осврне за којом женом, да поздрави некога или да коме врати поздрав, Заустави га семинар који је пролазио Илицом, правећи вечерњу шетњу: дугачка поворка младих клерика, сва црна; са широким шешприма што бацају сјенку на лице и праве га тамним; у уским мантијама, са црним појасима; већина са дутачким, испијеним, избријаним лицима, са наочарима, скидајући, у један мах, лагано џ дубоко, шешире, опазивши једног каноника, малог, забреклог у сало, с набубреним, руменим, чистим лицем, задовољног и спокојног, који се лагано мицао и пријатељски им климнуо главом. Они су пролазили ћутећи, лијено се провлачили улицама и уносили у свјеже предвечерје, пуно смијеха и младог живота, нешто мрачно и туробно, налик на спровод.

Посвршавао је брзо све послове: спремио мало ствари, рекао газдарици да иде на извјесно вријеме кући, брзојавио да му се код куће спреми соба. И већ се спуштао сутон, са небом на западу још свјеже окрвављеним од сунца, кад се он лагано приближавао станици. Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на зајам „до сутра“. Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац. Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно.

У томе часу, забрујаше звона са катедрале 3јраву Марију п проламаху ваздух својим пуним и широким звуком. За часак се огласише звона с других цркава, нееложно, гласови се сударали и разбијали; ситно и високо пиштала звона с једне капелице, надгласивала остала, губила се у брујању великих звона и плачно се поново истицала.

Он вечераше на станици и ишчекујући воз, досађивао се, пушио и посматрао једно друштво официра који су гласно разговавали њемачки и грохотом се сми-