Srpski književni glasnik

Богородица у Уметности. 919

јени на све стране —— само е локалним изменама у погтледу физиономије саучесника, ношње, каквоће зграде или предела у ком се радња збива, итд.

Уметнички приказ богородице двојак је: богородица с младенцем (мадона) и житије богородичино, тј. она збитија у њему, која хришћанска црква празнује: рождество богородичино (Мала Госпођа), 8 септембра ; улаз богородичин у храм (Ргаезепфано В. М. У. т гетр!о, Ваведење), 21 новембра; обручење (веридба, спозалиција) Марије и Јосифа; Благовести (анунциација), 25 марта; сусрет Марије и Јелисавете (виситација); смрт и успеније богородичино (Велика Госпођа), 15 августа и, на послетку, крунисање Маријино. Побројане сцене узете су непосредно из Маријиног живота. У њима је она главна јунакиња, управо оне се лично ње тичу, она их је изазвала и због ње се одигравају. Према том, свака од њих представља још и осовину, око које се обрћу и групишу споредније радње, или боље: радње у којима Марија не игра главну улогу, али које допуњују велику драму њенога живота. У њима је опет Христов главни јунак; и док оне у његову животу означавају најважније моменте, дотле су у Маријином примењене као епизоде, да би драма била потпунија п јаче мотивисана. У те ћемо епизоде убројати: Рождество Христово (Божић), Подворење Три света Краља (адорација мудраца с Истока), Презента ција у Храму, Бегство у Мисир, Христов међу Учитељима, Јадна Мати (Мајег Фојогоза) и Мртви Син (Р1егд).

Прелазимо на прву врсту уметничкога приказа, на богородицу саму за себе, и са младенцем.

Под мадоном подразумева се света дева као предмет обожавања и призивања, а који је као такав приказан на сликама, пред којима се моли, дакле на иконама.

Писани споменици, који богородицу у том својству износе, много су млађи од уметничких. Глигорије Назиански, у ТУ, и св. Епифаније у У веку, први спомињу богородицу као предмет обожавања и призивања у мо-