Srpski književni glasnik

Наш МеђунАРОДНИ ПоложаАЈ. 938

тика које се држала Србија и према Бугарској иу Маћедонском Питању у току последњих година. Ако је о њеним основама судити по објављеним изјавама меродавних фактора у Србији, оне би се могле овако формуловати: Срби и Бугари не треба да затварају очи пред фактом да је њиховом политичком споразуму камен спотицања у Маћедонском Питању, али тако исто не смеју губити из вида ни истину да има и друго једно од њега много важније питање које садржи у себи и крајње решење Маћедонскога Питања. То је питање о самосталности балканских народа уошште. Ако нас у првом раздвајају различни погледи на његово решење, у овом другом интереси су нам потпуно једнаки и с тога нам надажу дужност да их заједнички бранимо од опасности којима може да буде угрожена балканска самосталност. Тих опасности има, и њима баш даје све више маха Маћедонско Питање, потхрањујући и јачајући супарништво међу балканским народима и онеспособљујући их на тај начин за заједничку одбрану принципа „Балкан балканским народима“. Због тога су, на првом месту, Срби и Бугари, везани и крвним везама и јединством вере и многим економским интересима, дужни, трезвеније гледајући на Маћедонско Питање, тражити му таква решења која би, ма то била и провизорна, омогућавала њихов политички споразум. И пошто Велике Силе за сад, свакојако с погледом на супарништво народности у Маћедонији, искључују аутономију као решење овога питања, а прихватају се да реформама пораде на побољшању судбине Хришћана у Турској, могди би и Срби и Бугари прихватити реформе као објекат свога споразума. У начелу Срби немају ништа против аутономије, али мисле да прилике о којима је било раније више говора, искључују је као непосредну сврху њихова заједнич: кога рада: њој, аутономији, треба ићи поступно, кроз реформе које би се све више шириле, подупиране заједничком акцијом српеко-бутарском, а с наслоном на Русију и западне Велике Силе, Ако би Србија и Бугарска,