Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СултАНИЈА. 9

сати се нада мном, а ја не могу и не смијем ништа... Згријешила сам, веле ми, па треба све да трпим и шутим... А може ли се тог... Може ли... Па још кад веле да ме Саво из милости уз'о, да“ме из глиба извук'о!., Требала би, бива, да му зато будем зафална и стопе му љубим... А ја то не могу, не могу та сад HU волити, макар колико био добар п макар ми шта чинио... Смрзло ми се срце, читав ми је свијет мрзак, па ми ни он не може бити драг.. А камо среће да му се могу колико толико приљубити, па барем кад сам ја несретна, да и он не буде несретан!.. Камо среће да му се за он'лику љубав могу макар и мало одужити!..

Кад се вратила кући, дочекао је Саво одушевљено, као да је није видио за пуну годину дана. Загрливши је чврсто поче се окретати с њом у ковитлац, као сулуд, попијевајући и љубећи је и по очима и по устима и по коси и образима. Једва се могла отргнути од њега и побјећи у собу, која је била широм отворена, надајући се да ће је ту оставити на миру.

— Ти к'о да си још тужна — запита он пристајући за њом и гледајући је. — Шта ти је... — Нијесам, — одговори она некако заморено, тихо.

— Није ми ништа...

— Ама ти к'о да се не радујеш нашем састанку 7...

— А зар GMO се растали JLaBHO 9...

Саво сједе крај прозора и поче куцкати прстима о демире.

— Ти... ти си ми некако од вјенчања... некако хладна, — рече тужно. — Све ми се чини к'о да ти фали нешто... Нијеси ми онака к'о што би ја желио да те гледам... Нијеси, брате... Ти к'о да нешто кријеш од мене...

— Не кријем ја ништа, — промуца Милка, сједајући подаље од њега. — Шта би имала крити2 — Па што си така7 — осијече он живље. — Још

ме нијеси топло и слатко ни загрлила ни пољубила, још ми нијеси једне лијепе ијесме запјевала, још се преда мном нијеси из гласа насмијала.