Srpski književni glasnik

10 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Милка покуша да се насмије.

— Овака сам вазда, — рече. — Овака сам и била... — 'Нијеси, нијеси, — узвикну Саво јаче, па устаде и поче ходати испред ње. — Знам те ја к'о ђевојку, знам

каква си била!... Била си поносита и, некако, вазда осамљена, али си била и веселија. Онда ти је сунце ес лица сјало, а сад ти се облаци навукли к'о у мутне дане јесенске... — Ти мене нијеси познав'о добро, — опет дочека она. — А ја и опет велим: вазда сам била овака..

Саво сједе на тле, код нога јој, п наслони јој главу на кољено.

— Кажи ми ако ишта имаш на срцу што те мучи, рече њежније, умиљавајући се. — Кажи све шта ти фали. Ти ишти, ја ћу доносити.. Ако ти се на мени што не свиђа, кажи ми!..

— Ти си добар, добар к'о добар дан, — сасвим искрено дочека Милка.

— Па шта ти је7.. Рашта си така“..

— "хе... онако...

Саво се исправи и стиште је за руку.

— Да не мислиш још на оног Швабуг — запита жешће, наглашавајући задње ријечи. — Да ти он и сада није у срцу 7.

Милка поблиједи. Први пут након вјенчања споменуо је Шелера, први пут је запитао о њему. Али глас његов чудновато јој је звучио и ријечи његове учинише јој се пакосне, пакосније од Мариних. Чак и поглед му изгледаше јој чудноват и она се уплаши од њега, Ia, не одговоривши ријечи, устукну и сави се у један кут, међу јастуке.

— Не мислиш ли и сада — бјешње запита Саво, кога је њезино ћутање дражило. — Што си поблиједила 7... Зар ти је он и сад све и сва 2... Зар ти је још идол“...

— Остави ме! Остави! Не примичи се! — одговори Милка стрепећи и сагибајући главу, као да се надаше ударцу. — Зар ћеш и ти поћи за свијетом 2...