Srpski književni glasnik

о

СРпски Књижевни UJACHBK.

И њезино пророчанство испунило се. Трећега јутра забрујаше са цркве сва три звона, забрујаше некако жаловито, и огласише читавој вароши да се газда Јован растао са овим свијетом. Беспослене чаршинлије, тек што бијаху почели отварати дућане, па их одмах оставише п почеше се дозивати п окупљати.

— Хоћемо ли га мртва походити7 — питали су један другога.

— Хоћеме ли на ракију 7...

— Камо среће да је давно умро, барем не би доживио срамоту од проклете шћери !

— Она га је и оћерала у гроб!

И лагано, влачећи ногу за ногом, кретали су газдиној кући, на саучешће.

У.

Пошље смрти очеве Милка је остала у Николиној кући још четири дана. Он је сам задржао „да му буде обичније“. И у вече, након вечере, кад би се СОтака повукла у своју собу, њих двоје остајали су сами и, освијетљени блиједом свјетлошћу малог кандиоца, које је праскало пред старом иконом, исповиједали се једно другом. Милка је тек сада, у близини Николиној, могла „отворити своје срце“ и причати све што ником другом, чак ни Љубици, причала није. Једино пред њим она се осјећала некако слободнија, пред њим је могла да се јада, да прича и о посјети Мариној, не бојећи се каквих нових пријекора или вјечито досадних савјета... Он је чак ни тјешити није знао, — само је уздисао с њоме заједно, — али она то није ни очекивала, она је једино желила да је слуша пажљиво. .

— Да сам цркву похарала, да сам на светињу какву пљунула, Бог ме не би више казнио него ме сад казни, — говорила је брзо, испрекидано, звијерајући по соби и као ослушкујући, не слуша ли је когод. — ШЉела сам се дигнут! мимо друге, а он ме осудио да патим мимо друге... И Мара једна и свак ме може грдити и растре-