Srpski književni glasnik

Велики Св. БЕРНАР. 21

Моја тетка Сара је славна жена, сад већ у годи“,

· нама, за целог свог живота, она је имала само једну

несрећу, а то је што јој је умро муж пре четрдесет година, после три месеца непомућене среће, како то она сама наивно каже. Шест месеца после те несреће, роди она сина, посмрче, на кога она сад усредсреди сву своју љубав ; тај син је мој рођак Ернест кога је она васпитала као што нежна мати која је у младости била учитељица, васпитава свог јединца који је још и посмрче. Док је био врло мали, учила га је одмах реду, уљудности, добром понашању ; доцније, да би му образовала срце, давала му је мудре изреке, овејана зрнца, морал у примерима да је увек кажњен порок а награђена врлина; још доцније, да би му образовала дух, давала му је правила о учтивости и о конверзацији, а тек што је постао младић, допустила му је рукавице, штапић, фрак, избацивање ногу у поље и томе подобне покрете; доцније ..ништћ. У петнаестој години био је мој рођак Ернест потпун човек, савршен, модел-човек, на радост своје мајке а тако исто и на радост неколицине својих другова, обешењака и подсмевача, за које је моја тетка говорила да су им манири одвратни. Данас је мој рођак Ернест једнако јединац, и посмрче, уредан бећар и чист, који гаји каранфил, залива лале, иде сваког дана у варош, лети у осам сати а зими у подне, да узме већ ишчитане новине и да код књижарке која даје књиге под кирију, врати прву а узме другу свеску романа који чита моја тетка. Ако је пут блатав, обуче каљаче; ако је прашина, назује жуте ципеле; ако пада киша или ако барометар показује рђаво време, он седне на омчибус. Да није било омнибуса, он никада не би имао двобоја.

Чудна ствар! Ја сам по занату војник, по природи живахан, врло осетљив кад се тиче части, па опет нисам имао двобоја. Мој рођак Ернест живи једнако међу старим женама, не иде ни у друштва ни у каване, миран је, јединац је, посмрче је.. и судба је хтела да се он туче за своју част, То је зато што су код мог рођака